Znate onaj dečji osećaj kad treba negde da putujete, pa ne mozete noćima pre polaska da spavate, brojite dane, razmišljate šta spakovati, šta vas tamo čeka, koga će te videti.... Mislim da taj osećaj nestane kada ponovite to putovanje više puta, pa čak i kada ste još uvek dete. Davno sam prestala da budem dete, ili možda ipak nisam, pošto je taj osećaj uzbuđenosti je ovaj put apsolutno izostao... Sve znam, sve mi je jasno, nista ne ocekujem, jos uvek se ne pakujem i mirno spavam- što je najvažnije :)
Htedoh spomenuti da sam odgovor na meil upućen T.P. ipak dobila, sa razumnim zakašnjenjem i zvuči baš onako kako sam i predpostavljala. Nisam ga sačuvala... Nije mi više prioritetno tuđe mišljenje...U međuvremenu sam prestala da želim da idem tuđim, već utabanim stazama, već želim da stvaram nove, kreiram svoj put, svoj film gde će meni biti dodeljena glavna, a ne neka tamo sporedna, beznačajna uloga ...
U tom pravcu, dodelila sam sebi i ulogu scenariste, zašto da ne, može li me ko kriviti zvog toga? Nisam diktator, mada imam svoje momente kada tome naginjem, svesno... :)
Trebalo da bi da svako želi glavnu ulogu u jedinstvenom filmu zvanom ŽIVOT...
Postala sam aktivna u nekim krugovima gde se ranije nisam usudila ni da provirim, bez nekog posebnog razloga... Otkrila sam da na internetu postoji veliki broj sajtova koji se bave problematikom putovanja bez posrednika... Čitam... Učim... Osećam se kao da sam upravo upisala prvi razred osnovne škole, sve mi je novo, fascinantno, ljudi i nihova gledista i stavovi su mi intrigantni... Ljudi koji su putovali, videli, naučili, živeli... To su ljudi koji će u narednoj fazi mog života biti u mojoj sferi interesovanja. Želim da upijem njihova znanja i iskustva, da otkrijem kako sve počinje, koji je to momenat kada jednostavno ...kreneš... i da se potajno nadam da je i moj momenat blizu, da samo treba da da se opustim i prepustim tom koraku, da odem izvan okvira poznatog...
Ne mogu da se ne zapitam da li su i oni nekada razmišljali kao i ja...Da li su bili u nedoumici ili strahu, da li su čekali, pogodan trenutak, da li su želeli da ta njihova iskustva podele sa svima ili su ih sebično čuvali samo za sebe. Ja ih svakako neću čuvati... :)
Htedoh spomenuti da sam odgovor na meil upućen T.P. ipak dobila, sa razumnim zakašnjenjem i zvuči baš onako kako sam i predpostavljala. Nisam ga sačuvala... Nije mi više prioritetno tuđe mišljenje...U međuvremenu sam prestala da želim da idem tuđim, već utabanim stazama, već želim da stvaram nove, kreiram svoj put, svoj film gde će meni biti dodeljena glavna, a ne neka tamo sporedna, beznačajna uloga ...
U tom pravcu, dodelila sam sebi i ulogu scenariste, zašto da ne, može li me ko kriviti zvog toga? Nisam diktator, mada imam svoje momente kada tome naginjem, svesno... :)
Trebalo da bi da svako želi glavnu ulogu u jedinstvenom filmu zvanom ŽIVOT...
Postala sam aktivna u nekim krugovima gde se ranije nisam usudila ni da provirim, bez nekog posebnog razloga... Otkrila sam da na internetu postoji veliki broj sajtova koji se bave problematikom putovanja bez posrednika... Čitam... Učim... Osećam se kao da sam upravo upisala prvi razred osnovne škole, sve mi je novo, fascinantno, ljudi i nihova gledista i stavovi su mi intrigantni... Ljudi koji su putovali, videli, naučili, živeli... To su ljudi koji će u narednoj fazi mog života biti u mojoj sferi interesovanja. Želim da upijem njihova znanja i iskustva, da otkrijem kako sve počinje, koji je to momenat kada jednostavno ...kreneš... i da se potajno nadam da je i moj momenat blizu, da samo treba da da se opustim i prepustim tom koraku, da odem izvan okvira poznatog...
Ne mogu da se ne zapitam da li su i oni nekada razmišljali kao i ja...Da li su bili u nedoumici ili strahu, da li su čekali, pogodan trenutak, da li su želeli da ta njihova iskustva podele sa svima ili su ih sebično čuvali samo za sebe. Ja ih svakako neću čuvati... :)
Нема коментара:
Постави коментар