Da li prijateljstvo ima rok trajanja?

Nikada nisam verovala da prijateljstvo može da dostigne svoj vrhunac, nakon čega ima silaznu putanju, odnosno ljudi pocnu da se udaljavaju. Ali može, verujte mi....iz iskustva vam govorim...
Kao i sve u zivotu i prijateljstvo ima svoj uvod, zaplet, vrhunac i rasplet. E sad nezgodno je sto nam puno treba da osetimo da je sve krenulo nizbrdo. To se oseti po situacijama kada na listi prioriteta dolazite mnogo ispod drugih ljudi i kada takav vas polozaj konstantan ili ste samo jos nize na lestvici, mislim da je onda vreme da razmislite o tome koliko vi zapravo toj osobi znacite. Pobogu prekini da mi se smeskas kada me ne volis....Da me ljubakas, pozdravljas i interesujes se za mene kada dobro znamo da to  nije ono sto osecas....Samo prirodno i vise cu te postovati....Mrzim izvestacene odnose....Ostavljam ih iza sebe i krecem dalje...I tacka...

Čudan osećaj

Odavno nisam osetila ovaj tupi osećaj teskobe kad je sve u redu, a zapravo ništa nije. Tako sam se probudila. Konfuzna. Jedino što mi je bilo na pameti je to da pod hitno moram, da se istuširam, nikada u životu nisam osetila toliku želju za tuširanjem...Glava, totalno prazna...Pokušavam da sredim misli...Ne znam kako, i ne znam šta bih mogla da sredim, kada ni nemam misli. Praznina...Osećam se kao zombi, puštam vodu, ulazim i ništa...Čak i ne čujem žuborenje, kao da sam u nekom vakuumu...Idalje mi ništa ne dolazi...Grozan osećaj...Kao da sam budna a zapravo nisam, kao da jos uvek spavam dubokim snom i  nista ne sanjam...Ništa...Jedan dogadjaj sinoć, zapravo jedan razgovor je pokretač ovog tupila u mojoj glavi. Svakim satom provedenim ovde mi postaje realninja mogućnost da Nikola možda stvarno neće doći... Darko je juče stigao, Marina je već bila tu kada sam ja pristigla, kao i Jovica, i tu se završava cela priča, od svih ranije navedenih i nabrojanih ljudi, pala knjiga na 4 slova...Tako je tužno...Juče nam je Nikos u Ekatiju organizovao druženje, samo za nas predstavnike, stali smo za jedan mali stočić...Slikali se da pošeljemo sliku ostalima, šta da im pokazemo? Kao se smejemo, a u stvari... Mislim da je tupi osećaj posledica prevelikih očekivanja. Jedno vreme sam odlično znala da se nosim sa tim...Da nikad ništa ne očekujem od drugih, samo od sebe...Izbegnu se velika razočarenja. Kako i zašto i kojim dogadjajem u mom zivotu je prouzrokovano to da opet počnem da očekujem zaista ne znam, ali nije mi to trebalo...Ne zelim da očekujem od drugih, da se navikavam na takvu lagodnost u životu, kako ću onda uspeti da se izborim sa nepredvidivim situacijama ako se učaurim i ušuškam u udobnost. Ne treba projektovati svoje misli i želje na druge ljude i onda se pitati zašto- ja bih sigurno odreagovao ili uradio ovako, ja sam takav ili ovakav, to nužno ne podrazumeva da su i drugi takvi...naprotiv...Svi smo različiti, sa različitim životnim stavovima, sa različitim načinima rešavanja problema, prosto svako je jedinka za sebe...To koliko smo spremni da prihvatimo druge koji su različiti od nas je pokazatelj stepena naše tolerancije, a ne izjednačavanje sa nama samima.

Ne volim halapljive i neumerne ljude....Ne volim grabljivce...Ne volim samožive....Ne volim....

Naposletku....

Čudan je osećaj kada ti treba pola sata da prodjes kroz jednu ulicu, zato što kod svake kuće treba da staneš da se pozdraviš sa nekim. 

Stigoh jutros u moju letnju kuću, u Leptokariju. Ovde je, kad malo bolje razmislim sve isto, kao da nikada nisam ni odlazila odavde...ali dok sam došla...1001 osećaj se u meni promenio... Krenula sam juče u 19h iz rodnog mi mesta, a iz Novog Sada u 20h. Dug je to put bio...Tako poznat, a opet toliko stran i udaljen, zato što ovog puta na taj put krećem sa drugim osećajem...osećajem totalne ravnodušnosti...Taj osećaj se javio prvenstveno zbog toga što je svakim danom pre polaska jedan po jedan od meni dragih ljudi počeo da otkazuje svoj dolazak dole... Znate onu priču o  dvojici drugara koji su se setali zajedno po pustinji.

Odjednom uz put su poceli da se raspravljaju, i jedan je udario drugog. Udareni se osetio povredjen, ali bez reci napisao je ovo na pesku: " Danas sam dobio udarac od mog najboljeg druga."
Produzili su tako sve dok nisu nasli jednu oazu gde su odlucili da se okupaju. Onaj sto je dobio udarac zamalo sto se nije udavio kupajuci se, ali zivot mu je spasio onaj drugi. Kad je dosao sebi taj sto se zamalo nije udavio, izgravirao je na jednom kamenu: " Danas mi je najbolji drug spasao zivot!"
Drugar koji je udario svog najboljeg prijatelja pitao ga je: "Kad sam te udario ti si napisao na pesku, a sad graviras na kamen, zasto?" Drugar mu je odgovorio: "Kad neko napravi lose, to treba da zapisemo na pesku da bi vetrovi izbrisali, ali kad neko uradi dobro, to treba da izgraviramo na kamenu da nista ne moze da ga izbrise!" Pouka mi dodje sa   nauciš se da zapisujes "rane" na pesku, a "srecu" ugraviraš na kamen!

Mislim da je moj problem što sam dole stekla mnogo pravih prijatelja sa kojima funkcionišem na ovaj način i prosto ne mogu da se pomirim sa činjenicom da neko od njih neće biti tu...I imam užasno veliki problem sa tim da prihvatim osobu koja je došla u zamenu nekoj meni nekoj od meni dragih  persona. I uopšte nije do mene i ne znam da se nosim sa im, ne radim to ni namerno ni proračunato, ali im jednostavno ne dajem priliku, prosto takva sam... Ne interesuje me da ih pustim u svoj život, zato što tamo već postoji neko ko je to mesto zasluzio i šta...šta ćete vi sad tu? I ko ste vi da remetite našu skupinu, povezanu do srži...Kad malo bolje razmislim to mu dodje kao neka bolesna vrsta lojalnosti...A lojalnost je valjda dobra osobina. Zar ne?

Predstavljanje 2.deo

Ne trpim hladnoću! I zaista ne znam po kom to pravilu i zbog čega smo primorani da prihvatimo činjenicu ta tamo negde u tamo nekoj Srbiji postoji smena godišnjih doba i postoji period u godini kada moraš da guraš ruke u dzepove jer ne osećaš prste i kada cvokoćeš zubima...I verovatno treba da budem i više nego zahvalna što ne živim na severu tamo neke Rusije ili Kanade pa da ta hladnoća nije samo period u godini nego konstanta. Još više od hladnoće ne volim neprestanu dosadnu kišu i period otapanja snega, vreme koje ja volim da zovem-period mokrih nogu, bez obzira koliko ti je obuća kvalitetna i koliko si je platio, protiv toga se ne možeš drugačije boriti nego da ostaneš unutra. Ja sam osoba koja uživa u iznenađenjima.

Obožavam kada me neko iznenadi. I sa neprijatnim iznenadjenjima umem da se nosim, ali sa prijatnima....e sa njima....odlično...Jedna osoba me je juče vrlo, vrlo prijatno iznenadila. Juče je neopravdano izostao u predstavljanju, ali to svakako danas planiram da ispravim. Juče sam prvi put citirana, bar prvi put da znam :)
STEVANE- hvala na prelepom osećaju ponosa. Ove godine ću platiti za svaki put kada sam ti se smejala što nisi imao gde da spavaš, delim istu sudbinu kao i ti :)

Još jedna osoba je juče izostala. Stid i sram me je zbog toga. Slika i prilika jednog pravog dzentlmena sa starim i odavno zaboravljenim i izostalim manirima. NEMANJA, i pošto ih je dvojica, ovom posle imena dodamo i naziv agencije u kojoj radi, ali pošto nisu platili reklamu, nećemo ih spominjati :P. Zapravo i ne znam koliko sam pogrešila što nije bio u jučerašnjem postu, s obzirom da ću danas pisati o našim prijateljima iz Grčke, našim domaćinima, a kako je on Grk a naš :) savršeno se uklapa i u ovu grupu :)Ove godine po svaku cenu ćes me naučiti taj Grčki, obećaj ;)

Dakle kao što već pomenuh, danas je post posvećen Grcima, svima onima koji na neki način utiču na naš lagodniji boravak dok smo tamo. Prvi i zapravo i najvažniji donekle je gazda PANDELIS- vlasnik našeg lokalnog bara. Zamislite taj super osećaj da u Grčkoj, a niste Grk imate lokalni bar. Zahvaljujući njegovoj gostoljubivosti ekipa juče spomenuta ima mesto gde odlazi na pauzu da se žali i hvali. Pored toga, tri puta nedeljno nam prepušta svoj lokal da u njemu pravimo žurke, to je zapravo momenat bez cenzure, svašta je moglo, a predpostavljam da će i ove godine moći da se vidi na tim žurkama. Čovek gromada, čovek stena, jednom rečju čovek faca. Hvala ti afendiko za sve
NIKOS- Pandelisov sin. Koordinator na žurkama, dobro on sve to uspeva da drži pod kontrolom :) NORANDI- Nikosova verenica. Preslatka devojka, koja na početku nije obećavala , ali je super ispala. Znate ono kada neznate jezik, niti ona vaš, niti vi njen, ali svakako uspete da se sporazumete. P.S. Norandi, obećala si da ćeš ovo leto govoriti srpski, proveriću to za 5 dana :)
MIHALIS- iliti MAJKL- najbolji barmen cele Grčke, šta nam je taj sve bućkao i mućkao i svi smo preživeli, znači mora da je najbolji. treba napojiti tolike žedne ljude :D

Doktor NIKOS- Znate onaj osećaj kada nema presije, nema zategnutosti i neprijatnosti nikakve vrste. Kada doktor nije zapravo doktor nego je prijatelj, kod kojeg znate da ste uvek dobrodošli na kafu, koji će se pridružiti vašim ludorujama, a koji će opet biti vrlo profesionalan u svom poslu.To je naš doktor Nik. Nadam se da se ove godine vidimo ponovo, ali u tvojoj ordinaciji ;)
Mali ALEKS- naš prijatelj, naš drug. Znate ono kada za nekog lokalca možete da kažete da je vaš čovek, e pa to je Aleks za nas.
I na kraju, ali ništa manje bitan nego predhodnici, štaviše, jedan jedini STEFANOS. To je čovek cirkus. Kod njega uvek i sve može, nema odlaganja, nema otkazivanja. Spontan, zanimljiv i beskrajno zabavan...

Odlučila sam da se u narednim postovima više ne vraćam na prošlost, nego da pišem o budućim dogadjajima, sa mogućim osvrtom na neke prošle. Sa glavnim akterima sam vas upoznala, ako bude nekih novih ličnisti svakako ćete biti upoznati. Do skorog pisanja;)

Predstavljanje

Razgovaram juce sa drugarom koji je bacio pogled na ovo moje čedo :) i on mi predlozi....,,zašto ne bi pisala o prošloj godini u Grčkoj, o tome kako smo se upoznali i koliko smo usput počeli da značimo jedno drugom-čisto da bi ljude uvela u priču, da znaju o čemu i o kome pišeš kada budeš ove godine otišla tamo''.
I da...Ovih par redova posvetiću mojoj drugoj-slučajnim odabirom nastalu,ali svesnom odabirom ostalu-letnjoj porodici....Po ne nekom specijalnom redosledu...prosto...svi su jednako bitni da bi bilo nekog rangiranja, ali cela priča bi bila besmislena kada ne bih krenula od njega- NIKOLA :) Moja prva ,,mica''.
Kao da je juče bila godina 2012. septembar kad su ga tutnuli u našu malu, već oformljenu zajednicu :)
Došao prevarom, krenuo da dovede turiste i naterali ga da ostane, besan, samo što mu para na uši ne izlazi i naleti na ...mene...još uvek u telefonu čuva prvu poruku koju sam mu poslala...Da dodje u naš lokalni bar, gde smo već bile naša grčka snajka Jelena  i ja, i da nam se pridruži na čašici razgovora ako nema pametnija posla. I tada je sve počelo... Brzo se uklopio, najnesebičnije stvorenje koje sam za svojih 30 godina upoznala. Volim ga kao tatu, volim ga kao brata, volim ga kao sina.... Znam da sa njim mogu o svemu da pričam, i negde u međuvremenu postao je bitan deo mog života.

Moja najdraža i najpozitivnija MARINA u našim krugovima poznata i kao plava, pošto ih je dve, mada su obe plave ne znam kako je došlo do ovog nadimka. Često je i naša, iako su obe naše :)  Jako sam besna na sile života koje joj konstantno donose ružne vesti i situacije, ali joj se isto tako i divim kako se ona nosi sa njima i bez obzira na sve ostaje najpozitivnija osoba koju poznajem. Neko ko zaslužuje svu sreću sveta, i nadam se da će naposletku doći i njenih pet minuta koji će joj trajati do kraja života. Duša moja :*

Gospodin zvani kombinacija-DARKO :) ne obećava ako ne može da ispuni ali uvek će probati da se iskombinuje, ali mu baš i ne uspeva :D Čovek sa kojim se najviše svadjam i najviše mirim, koji namerno protivureči, koji može da me iznervira kao niko tamo, ali ja tako funkcionišem, ne može da me iznervira neko ko mi nije bitan ;)  Ali valjda uvek u životu mora da postoji osoba sa kojom tako funkcionišeš, da bude zanimljivije, dinamičnije... Bez obzira na sve to, ima posebno mesto u mom srcu :*

Da, da, druga MARINA, iliti ,,balkanikova mala'' :) Šmekerski dođe na mesec dana, kao turista, pokupi se i ostavi nas da se mi patimo do kraja sezone. Neko ko ima najbolje uslove, i kome zapravo svi donekle zavidimo, pa volimo da je zovemo ,,turista''. Ljubi je majka :*

Otkriće letnje sezone 2013. GABRIJELA- naše makedonče devojče...Da li postoji neko ko je toliko luuuuuuuud??? Da li potoji neko ko je toliko neozbiljan, a opet toliko profesionalan? Da li postoji neko ko toliko osoba moze da nasmeje a da ne progovori? Da li postoji neko ko je toliko pogubljen a opet toliko priseban? Da li postoji neko koga toliko ništa ne dotiče i ne moze da iznervira, neko ko je toliko smiren, a opet toliko eksplozivan? Da li postoji neko ko je toliko spontan? Da li postoji.... pa mogla bih obako još danima da nabrajam i opet ne bi bilo dovoljo da predstavim našeg malog zvrka :) Svetla tačka naše družine...Svako ko je nepoznaje, siromašniji je za najpozitivnije iskustvo u životu, terapiju smeha....<3

Razbibriga NENAD-hahahhaahah, u trenutku mi je došao ovaj epitet, mislim da je vrlo prikladan, ne? Čovek koji od proste rečenice napravi šalu kojoj se smejemo nedeljama posle toga. Čovek koji kao da nije s juga nego iz Vojvodine i uvek ,,ima kade''...Party manijak, uvek spreman na neku akciju koja podrazumeva alkohol i skidanje :D. Najnepredvidivija osoba ikad.... Čovek kojem svaki put kažem da mu je krajnje vreme da se trgne i da krene...Gde god, šta god, zato što znam da on to može....

ACA-on je ustvari idejni tvorac današnjeg posta...Nadam se da je zadovoljan :) On je u stvari tvorac i ovog bloga, moj tehnološki genije :) Nikad  ovo ne bih započela da njega nije bilo, zato sam mu neizmerno zahvalna. Naš dobrica :) Neko koga nikada ne bih želela da iznerviram, a mnogo je razloga za to ;) Aco jel primećuješ da kod tebe imam najviše smajlija, ja ih stavljam kada mi je nešto drago, valjda po tome možeš zaključiti koliko si mi drag :)

Neko sa kim ću uvek biti na poseban način povezana. Neko ko mi se našao kada sam prvi put došla u Grčku. Neko ko mi je svojim savetima puno pomogao, da budem bolja, da budem pametnija....Neko ko se na momente udalji, pa se opet niodkuda vrati. Neko kome mnogo puta svašta zameram, ali ću uvek biti tu za njega....Zaslužio je....:) Najprofesionalniji medju nama, sa najviše iskustva, naviše znanja o poslu i najviše pređenih kilometara -GORAN

Ranije pomenuta-JELENA-draga imenjakinja
Ona je već kreirala svoj život u Grčkoj, ali bez obzira na to uvek nadje vremena za druženje sa nama. Neko ko nas je kupio svojim nesebičnošću i pokazao se kao drugarčina više puta. Bude sa nama samo mesec dana, na njenu veliku žalost, a ja joj želim od sveg srca da dole ostane ceo život, baš onako kako je ona zamislila.

Ne, nemoj da misliš da sam te zaboravila gospodine Jovičiću :D Ovo je čovek o kome nisam htela da čujem prvu polovinu sezone...Jednostavno nisam mogla da ga prihvatim, sve u vezi njega me je nerviralo, od ostavljenog lošeg prvog utiska, do toga da je došao kao zamena osobi koja je meni predhodnu sezonu bila jako bliska. I nerado to priznajem, ali pogrešila sam. NEMANJA, šta da ti kažem, ispao si dobar :)
I skidam ti kapu kako si uspeo da se nosiš sa svom tom negativnom energijom koju sam ti slala...Neću nikad više, obećavam ;)

I na posletku, čovek koji nas na početku sve okupi, nezaobilazni JOVICA. Mnogi će se začuditi da se i on našao u ovom postu, verujem on prvi, ali bez obzira na sukob u mišljenjima koji često imamo ipak je on osoba bez koje mi možda nikada ne bi postali zajednica i tako čvrsto se držali na okupu. Zato Jovice, nova sezona je pred nama, idemo sve iz početka ;)

I ne bih mogla da ne spomenem moju jedinu i najdražu MILKU, bez koje bih ja bila pogubljena <3 moje, moja najveća pomoć, koja zaslužuje da svaki put kada dođe ispred mene dobije duboki naklon. Nikada ne bih mogla dovoljno da joj se zahvalim za sve što mi je u životu pomogla, za svaki savet koji mi je dala, svaki je bio pametan i na mestu... Startovale smo kao koleginice, postale smo drugarice...prave drugarice :*

To su ljudi bez kojih moj opstanak u Grčkoj ne bi bio moguć i bez kojih cela ova priča ne bi imala smisla. Svi su oni jedinstvene karike u lancu mog filma....

Još malo....

Znate onaj dečji osećaj kad treba negde da putujete, pa ne mozete noćima pre polaska da spavate, brojite dane, razmišljate šta spakovati, šta vas tamo čeka, koga će te videti.... Mislim da taj osećaj nestane kada ponovite to putovanje više puta, pa čak i kada  ste još uvek dete. Davno sam prestala da budem dete, ili možda ipak nisam, pošto je taj osećaj uzbuđenosti je ovaj put apsolutno izostao... Sve znam, sve mi je jasno, nista ne ocekujem, jos uvek se ne pakujem i mirno spavam- što je najvažnije :)

Htedoh spomenuti da sam odgovor na meil upućen T.P. ipak dobila, sa razumnim zakašnjenjem i zvuči baš onako kako sam i predpostavljala. Nisam ga sačuvala... Nije mi više prioritetno tuđe mišljenje...U međuvremenu sam prestala da želim da idem tuđim, već utabanim stazama, već želim da stvaram nove, kreiram svoj put, svoj film gde će meni biti dodeljena glavna, a ne neka tamo sporedna, beznačajna uloga ...
U tom pravcu, dodelila sam sebi i ulogu scenariste, zašto da ne, može li me ko kriviti zvog toga? Nisam diktator, mada imam svoje momente kada tome naginjem, svesno... :)
Trebalo da bi da svako želi glavnu ulogu u jedinstvenom filmu zvanom ŽIVOT...
Postala sam aktivna u nekim krugovima gde se ranije nisam usudila ni da provirim, bez nekog posebnog razloga... Otkrila sam da na internetu postoji veliki broj sajtova koji se bave problematikom putovanja bez posrednika... Čitam... Učim... Osećam se kao da sam upravo upisala prvi razred osnovne škole, sve mi je novo, fascinantno, ljudi i nihova gledista i stavovi su mi intrigantni... Ljudi koji su putovali, videli, naučili, živeli... To su ljudi koji će u narednoj fazi mog života biti u mojoj sferi interesovanja. Želim da upijem njihova znanja i iskustva, da otkrijem kako sve počinje, koji je to momenat kada jednostavno ...kreneš... i da se potajno nadam da je i moj momenat blizu, da samo treba da da se opustim i prepustim tom koraku, da odem izvan okvira poznatog...
Ne mogu da se ne zapitam da li su i oni nekada razmišljali kao i ja...Da li su bili u nedoumici ili strahu, da li su čekali, pogodan trenutak, da li su želeli da ta njihova iskustva podele sa svima ili su ih sebično čuvali samo za sebe. Ja ih svakako neću čuvati... :)

Početak

Sedim u kancelariji i razmišljam kako sam izgubila još jedan dan svog života na nešto što mi je apsolutno beznačajno....Još devet dana i krećem u Grčku. I to mi je postalo samo sredstvo kako bih lakše došla do onog što stvarno želim..A želim, svim svojim srcem, čini mi se oduvek, da putujem, bez cilja, bez plana puta, bez očekivanja, bez opravdanja...
Čitam pre par dana o dotičnom, iz komšijske nam države T.P. i ostanem fascinirana. Čovek živi moj san. Da, da, i povrh svega, posle velikog kraha u životu zvog putešestvija koje je izveo postaje narodni heroj. Svi ga obožavaju, knjiga mu se rapidno brzo prodaje, a on de samo smeška i pruža ruku... Pod ogromnim utiskom euforije, pišem mu mail, da se javim, da pokažem svoje oduševljenje, da zna da negde tamo postojim...Kako sam više čitala, tako sam bivala svesnija da odgovor neću dobiti... Pa i zašto bi mi posvetio dva minuta svog vremena i izlizao otiske prstiju kucajući meni, tamo nekoj nebitnoj personi, odgovor. I onda shvatim, šta će mi zapravo odgovor?
Pa zar sam ja nesposobna? Nesnalažljiva? Zar se nečega plašim?
Ma kako da ne...
I tako sedeći u kancelariji i lupajući glavu, shvatim, IDEM NA PUT...Na daleki put...Da radim sve što volim...Da istražujem... Da upoznam druge zemlje, nacije, narode, kulture, običaje...
U medjuvremenu ću da se bavim Grčkom...