Остати или....

Свако има своју јединствену перспективу живота.
Свако за себе  зна када да остане или крене.

Бирам да ли да останем или кренем. Пуно је  је тренутака када сам гледала у моју прошлост и  вагала све факторе  и знам да сам донела праву одлуку.
Такође знам да ће увек бити нових места за видети и странаца за упознати који ће да испуне мој живот, али после неког времена, да ли ће жеља за тим проћи? Као дете када жели слаткише и добије их, као када нешто не познајеш, па упознаш, као када те нешто интересује, па ти постане и сувише доступно...
Желим да нађем дубље значење живота, оно што око не може да види, оно што срце осећа...
Оно што сам научила читајући постове људи који су путовали и путују је да током путовања слушате своје осећаје и поштују своја ограничења не само физички него психички (Путовање је интензивна вежба самосвести), као и то да путовања имају сврху. Сврха је оно што их  пробуди сваког јутра.

Уколико желиш да летиш слободно као птица, то је у реду, ако сакупљаш искуства да обогатиш свој живот, али након неког времена, птица зна да не треба да лети када је ветар јак или када је опасност близу. Она прави скровиште и када неко нађе нешто стварно добро, зна да је време  да се смири. Све се мења и  дође време када човек треба да иде. Један корак даље...Два...Три... Битна ствар је мењати се  и бити сигуран да је та промена нешто значила и вредела.

Шта је потребно

Баланс.
Блиски пријатељи.
Боравак у местима за које ће се тек чути.

И да, бити далеко од свега што знате да може да вас шокира, изненади, а приближити се ономе што ће једног дана, некако, донети добро. Али тешко да ће то икако помоћи ако се сада осећате исцрпљено. А ја се осећам исцрпљено, погубљено, нигде...Желим да прооведем неко време упознавајући друге културе, народе, обичаје, начин живљења ... Али то није нешто што ће ми помоћи да очврснем, да упознам један део себе за којим трагам већ тридесет година. Рече ми Марина јуче, мало ти је мрачан блог у последње време....Да, јесте мрачан и ја се тако осећам...Борим се са унутрашњим немирима, желим да кренем, а опет, ту је нешто што ме зауставља, кочи, што ми не дозвољава да се опустим и препустим  толико жељеној слободи... Строга сам према себи, а не бих требала да будем, бар не у толикој мери. Али ваљда не умем другачије. Тако се терам да идем напред, да будем боља...

Зашто људи играју на сигурно? Вероватно како не би били повређени. Али ако је то цена ја желим да будем повређена, много пута...Желим да избегнем сигурно, познато...Желим да ризикујем.... Чврсто верујем у своје ставове, чврсто верујем у себе и знам да некада, тамо негде ја ћу знати да се изборим са свиме и познатим и непознатим и зато се не бојим да ризикујем...
Да ли је то заправо истина или нешто у шта покушавам себе да убедим? Не знам, али знам да ће време показати.

Да ли људи који су у општем расулу као и ја сада, убеђују себе у нешто и тако се индиректно бодре? Па мора да је тако иначе би број људи у психијатријским установама као и број самоубистава био немерљиво већи. И зато мислим да поред бодрења самих себе морамо направити корак...Морамо кренути и тако себе излечити...Схватити  шта нам је потребно и шта је тврдоглавост. Слобода долази у хиљадама различитих верзија. Можда да покушам да откријем шта је заправо за мене слобода. Верујем да она постоји у хиљадама облика, у хиљадама различитих концепата и само теба да изаберем један, јединствени, тренутни, мој концепт слободе....

Da li mi trebaju knjige o samopomoci?

Dodje momenat u zivotu svakog od nas da se zapitamo isto...  Da li nam trebaju knjige o samopomoci i kako citanje istih moze da utice na nas zivot, raspolozenje ili ponasanje?  Ne mogu a da se ne zapitam da li sam ja trenutno u stadijumu kada mi trebaju...Mislim ne jedna, nego sve i jedna, koje se bave kanalisanjem nervoze... Jako sam nervozna, svaka sitnica mi smeta...Pokusavam da dokucim uzrok, ali mi ne ide....

Da li je istina da svi mi kad ustanemo trebamo da smo spremni da pojedemo kofu govana koja ce nam biti servirana tog dana?

 Da li se kadkad desava da i mi sami punimo tu kofu za sledeci dan?

Da li je dnevna doza jedna kofa ili vise, pa ako govana ostane treba da ih cuvamo za sutra?

Mnogi ce pomisliti da sam luda sto o ovome pisem a ja cu im se na tome zahvaliti i reci neka sam luda, lud se covek izleci, a da sam recimo glupa kao oni sto tvrde da sam luda, gde bih to mogla makar i da zalecim ako ne izlecim?

I da, nisam luda zato sto mislim da smo svi mi do odredjene granice spremni na maltretiranje i prilagodjavanje, pa ko koliko voli...

I zasto su ljudi nervozni?

I zasto sam ja nervozna?

Da li mi da bih to resila trebaju knjige ili razgovor sa samom sobom?

A ko prica sa samim sobom osim ako nije lud...

A opet to sto je neko lud, ne znaci da je glup....

I tako u krug, nekad prost a ponekad i prosiren sa pokojom  premisom, mislju, drustvenom  normom  ili cime god, i u krug i u krug...

I kako pobogu izaci iz kruga?

I kako izbeci zivotnu kolotecinu?

Ne postoji univerzalno resenje, kako je svaka osova inividua za sebe i resenje je za svakoga individualno...

Ni jedna knjiga o samopomoci ne moze pomoci svim ljudima u potpunosti, nekima moze vise a nekima manje, nekima nimalo a nekima skoro pa....

Mislim da je krajnje vreme da prekinem da rabim tastaturu i da odem da potrazim svoje resenje...

Само неке моје мисли...

Желим да претворим свој живот у авантуру!
Зајеби нормално! Нећу више да живим свој живот на основу  очекивања других људи
Желим да будем слободна. Заиста и комплетно слободна!
Желим да будем искрена.
Желим да будем љубазана.
Желим да волим.
Желим да поделим.
Ја само желим да живим!
А то не могу да успем на послу од 9 до 5.
А то не могу да урадим ако имам негог надређеног.
А не могу то да урадим ако узмем кредит за стан да бих имала где да складиштим све своје ствари.
Не желим ствари!

Ја само желим да путујем, да видим свет и све његове лепоте,
и да упознам свако  људско биће на овој планети.
И ја ћу то да урадим ...  Без новца. без високог образовања и проучавања. са или без икаквих одобрења. Урадићу то јер је то оно што желим да радим и што ме чини срећном.
Желим да следим своје мисли...
НЕ ЖЕЛИМ НОВАЦ! Никада га раније нисам требала па га не требам ни сада!
Видим да је много људи који мисле исто као ја, али страхови и обавезе их задржавају.

Упознала сам човека који има  80 година, а  који је започео путовање када је имао 50!
Када је почео да путује  говорио је само енглески, а сада говори 8 језика!!!

Упознала сам  жену од 25 година која  путује са двоје деце кроз Борнео сама!! Аутостопом и само са руксаком на леђима!

Упознала сам једну 18-годишњег дечака који је пропутовао свет на своју руку за ко зна колико дуго времена јер се више ни сам не сећа када је кренуо.

Упознала сам толико дивних људи који раде све што друштво каже да није могуће, или је превише тешко! И они су то урадили са јебеним осмехом на лицу...

Ово је за све оне којима је неко некада рекао да су сањари! Да су њихове наде и снови превише глупи, и да би требали да одаберу право занимање, да иду у војску или слично.
Време је да будете мало себични!

Време је да престане да гледате на све друго и да почнете да тражите себе.

Да ли смо сви постали оно о чему смо маштали да ћемо бити кад смо били деца? Када сам била мала желела сам да будем балерина, стјуардеса и желела сам да одем у свемир....
Шта се десило са свим тим? Зашто нисам следила било шта од тога???
Ја ћу бити управо оно што ја желим да будем! Ја сам задужена за своју судбину.
Само ће време показати да ли да добити оно што желим, или  ћу умрети покушавајући :)
Радије бих кратак живот пун узбуђења, него дуг сигуран живот и да се понашам онако како се од мене очекује!!!
Јесам помало чудна, али ми је драго због тога и успешно се са тим и носим.
Ја сам потпуно задовољана ко сам и шта сам постала.

Престајем да чекам! Престајем да тражим сагласност! Престајем да живим по правилима и друштвеним нормама! Покушавам да не узимам за озбиљно трачеве,  Покушавам да будем креативна, слободног духа, да пустим своје мисли да слободно лете... Покушавам да смислим свој мотивациони говор и мислим да ми успева.
Желим да будем путописац, да то желим и то ћу и успети! И тачка!

Надам се да ћете уживати у животу,  шта год да одлучите да урадите, да ли ћете послушати  мој савет или не, да ли се слажете или не, ништа од тога битно, све док радите оно што желите да урадите, не оно што желим да урадите, или било ко други. То је  поента :)
Слушајте значење а не речи <3