Svake godine pre nego što krenem u Grčku obećam sebi da ću baš te godine naučiti Grčki. I ako vas neko pita, da znate da mu kažete da ga još uvek ne znam. Baš ne volim to kod sebe. Izmedju svih mojih mana, a ima ih dosta, ona koja mi je najviše odmogla u životu je lenjost. Lenjost koja je uvek podpomognuta time što sam ušuškana u nešto što je lepo, nešto što mi odgovara. I tada, u takvim situacijama, ne da mi se da se pokrenem, ne da mi se da napustim to mesto, taj osećaj sigurnosti. Avaljda sam ovde, sa ovim ljudima sigurna, učaurena, kao da živim u drugoj dimenziji, u nekom paralelnom svetu. U pravom životu, tamo u Srbiji, i u ovom poslovnom u Grčkoj donosim veoma kontradiktorne odluke. Ono što tamo sebi ne bih dozvolila, ovde je apsolutno u redu, ono što me ovde slomi, tamo me ne bi dotaklo, ono za šta tamo nisam spremna, ovde sam u prvom redu i tako u krug... Da li je moguće napraviti toliki predačaj u glavi. Prošle godine mi je u gostima bila drugarica iz Novog Sada i nešto mi je rekla čega ću se uvek sećati: ,,Jelena, ja tebe ne mogu da prepoznam...'' Ima li istine u tome? Da li ja ovde promenim svoje ponašanje do neprepoznatljivosti? Možda i da... Možda je to tako zato što mi tako odgovara...A svako u životu treba da radi kako mu odgovara. Vodim se time. Bolje da se kajem zato što jesam nego zato što nisam. I tačka.
Нема коментара:
Постави коментар