Do or don't

Nikola je otisao kuci...Negde sam i znala da ce tako biti...A da li ce se vratiti?...Pa recimo samo da bih volela da gresim  :( Pred njegov odlazak pravili smo u Ekatiju zurku bogova. Sobzirom da se nalazimo pod Olimpom, ne bi bilo u redu a da bar jednom godisnje ne uprilicimo ovakvu zurku. I evo ih Olimpski Bogovi, slikom i prilikom :)

Sedim sa Gabrijelom u Plotonu i izigravamo kancelariju, obe sa lap topovima kao nesto radimo, a vec smisljamo kako cemo veceras da skoknemo do Nei Porija da upotpunilo nas zenski dan :) Gabi hvala ti za danasnji zenski dan, tako nesto mi je trebalo, da se opustim i oraspolozim posle juce :(

Sta uraditi kada vi pricate jedno a druga osoba drugo, da li nastaviti da vodite razgovor i raspravu, ubedjujete se ili jednostavno prestati? Ili mozda nije bas tako lako prestati i da li je moguce prestati? Ili mozda ne bih ni trebala da pisem o tome ili mozda vise ni ne zelim da pisem o tome? Ali samo jedno da ti kazem dragi Darko: Kada unistavas sebe pred ljudima kojima je stalo do tebe- vecim delom unistavas i odnose sa tim ljudima. I tacka...Zavrsila sam svaku pricu na tu temu.

Duva vetar u Leptokariji... Neki tupav hladan vetar, koji nekad ume da prija ali vecim delom bas i ne...
Da li je voda vec dovoljno topla za kupanje, pa to ne mogu da znam dok ne udjem u nju zar ne? Mozda bih vec trebala. Svasta bih nesto jos trebala. Trebala bih da odem do Skiatosa. Obozavam Skiatos. Prosle nedelje smo bili na Olimpu. Darko, ja i mali od Perle. Najsmesnije, i najbezbriznije stvorenje koje sam upoznala. da on jos do sada nije dobio svoj opis, ali kako se veoma dobro uklopio u nasu ekipu malu, zasluzio ga je. Dakle BORIS- Mozda zbog toga sto je imao veze a mozda i zbog njegove spontanosti prihvatili smo ga veoma lako. I mislim da nismo pogresili... Odlicno se uklopio, najmladji medju nama a najvise u fazonu. Moj smeker, zato sto je ,jel, tako u mogucnosti ;)

Danas

Danas sam nešto shvatila. Zapravo, danas sam postala svesna činjenice da moje pisanje u svakoj osobi sa meni sličnim razmišljanjima probudi znatiželju. I trebalo bi tako...Ali isto tako sam shvatila da moj blog čitaju svi sem mojih pravih prijatelja. Pokušavam da odgonetnem zašto je to tako i zašto moja razmišljanja, nedoumice, brige, strahovi i ostala osećanja oja se vrtoglavo smenjuju iz dana u dan, više interesuju ljude koji me ne poznaju, koji me nikada nisu videli, nego ljudi do kojih mi je stalo? Pokušavam da ih opravdam time da je to zbog toga što smo često zajedno, što puno toga znaju o meni, pa nema potrebe da o tome i čitaju. Ali s druge strane, zar nije logično da bi oni pre potpunih stranaca trebalo da mi daju pohvalu, savet, kritiku...prosto da imaju mišljenje o onome što radim? Opet puno očekujem, opet se poistovećujem, opet projektujem sebe kroz druge ljude... moje ljude... moje najbliže.

Danas sam još nešto shvatila. Zapravo danas sam postala svesna činjenice da u međuljudskim odnosima mnogo više pružam nego sto dobijem, ako se to uopšte može izmeriti... Ili ja prosto ne znam da prepoznam pozitivnu energiju kod ljudi koja je usmerena ka meni..Ili ne mogu da uočim neki lep gest ukoliko je iole prikriven, ukoliko nije očigledan...Jer opet ,kod mene je sve načisto...Ja svoje simpatije i nesimpatije vrlo javno pokazujem i ljudima do kojih mi je stalo  pružam do znanja da su mi bitni.... Bez čitanja izmedju redova...Bez lazi i foliranja...Jer nisam dobar folirant...I zato mi je bitno da čujem...Da osetim....

I još nešto sam danas shvatila... Ja sam jako isključiva osoba. Ujedno sam i veoma tolerantna, ali i moja tolerancija ima svoju granicu. Reče mi neki gost, astrologijom se bavi, da imam jako dobru  intuiciju i da sam pomalo vidovita. I da... već vidim unapred šta će se dogoditi. Doći će do tačke kada ću reći dosta....Doći će do momenta kada ću sve oterati.  I onda ću napokon zaključati vrata i ostati sama...U svom miru i tišini....

όλα καλά

Svake godine pre nego što krenem u Grčku obećam sebi da ću baš te godine naučiti Grčki. I ako vas neko pita, da znate da mu kažete da ga još uvek ne znam. Baš ne volim to kod sebe. Izmedju svih mojih mana, a ima ih dosta, ona koja  mi je najviše odmogla u životu je lenjost. Lenjost koja je uvek podpomognuta time što sam ušuškana u nešto što je lepo, nešto što mi odgovara. I tada, u takvim situacijama, ne da mi se da se pokrenem, ne da mi se da napustim to mesto, taj osećaj sigurnosti. Avaljda sam ovde, sa ovim ljudima sigurna, učaurena, kao da živim u drugoj dimenziji, u nekom paralelnom svetu. U pravom životu, tamo u Srbiji, i u ovom poslovnom u Grčkoj donosim veoma kontradiktorne odluke. Ono što tamo sebi ne bih dozvolila, ovde je apsolutno u redu, ono što me ovde slomi, tamo me ne bi dotaklo, ono za šta tamo nisam spremna, ovde sam u prvom redu i tako u krug... Da li je moguće napraviti toliki predačaj u glavi. Prošle godine mi je u gostima bila drugarica iz Novog Sada i nešto mi je rekla čega ću se uvek sećati: ,,Jelena, ja tebe ne mogu da prepoznam...'' Ima li istine u tome? Da li ja ovde promenim svoje ponašanje do neprepoznatljivosti? Možda i da... Možda je to tako zato što mi tako odgovara...A svako u životu treba da radi kako mu odgovara. Vodim se time. Bolje da se kajem zato što jesam nego zato što nisam. I tačka.

Različite mogućnosti

Kada staviš ovakav naslov onda znaš da u kom god pravcu da kreneš, ne možeš pogrešiti....
Nekada davno, još prošle godine u nekom periodu leta ja sam krenula u pogrešnom pravcu, i znam da sam pogrešila...ili  možda nisam....ili ipak....pa sad ovako bih mogla još dugo dugo, ali opet neću znati....Znate kako kažu kada vam se zatvore vrata, otvori se prozor, ali koliko je realno da prozor ima istu funkciju kao vrata? Pa i ne baš, osim ako se bavite nekim u našem narodu ne baš popularnim zanimanjima. I tako, od prošlog leta, bavim se iskakanjem i uskakanjem kroz prozor... I uglavnom mi ne smeta, mada na momente se zapitam....Da li bih možda mogla...da li bih možda trebala drugačije? Pre nekog vremena sam pročitala priču. Iako totalno nije u mom stilu, moram da priznam da je, kada malo bolje razmislim, totalno realna i na mestu.

 Jednom davno, svi ljudski osećaji i svi ljudski kvaliteti našli su se na jednom skrivenom mestu na Zemlji. Kada je dosada zevnula treći put,ludost je, uvek tako luda, predložila: "Hajdemo da se igramo skrivača!
Ko se najbolje sakrije, pobednik je među osećajima." Intriga je podigla desnu obrvu, a radoznalost je, ne mogavši prećuteti, zapitala:"Skrivača? Kakva je to igra?"
"To je jedna igra", započela je objašnjavati ludost, "u kojoj ja pokrijem oči i brojim do milion, dok se svi vi ne sakrijete. Kada završim sa brojanjem, polazim u potragu, i koga ne pronađem, taj je pobednik." Entuzijazam je zaplesao, sledilo ga je oduševljenje. Sreća je toliko skakala da je nagovorila sumnju i apatiju koju nikada ništa nije interesovalo. Ali nisu se svi hteli grati. Istina je bila protiv skrivanja, a i zašto bi se skrivala? Ionako je uvek, na kraju, svi pronađu. Ponos je mislio da je to glupa ideja, iako ga je zapravo mučilo što on nije bio taj, koji se
setio predložiti igru. Oprez nije hteo reskirati.

"Jedan, dva, tri..." počela je brojati ludost.
Prva se sakrila lenjost, koja se kao i uvek, samo bacila iza prvog kamena na putu. Vera se popela na nebo, zavist se sakrila u senu uspeha koji se mučeći popeo na vrh najvišeg drveta. Velikodušnost se nikako nije mogla odlučiti gde se sakriti jer joj se svako mesto činilo savršenim za jednog od njenih prijatelja. Lepote je uskočila u kristalno čisto jezero, a sramežljivost je provirivala kroz pukotinu drveta. Krasota je našla svoje mesto u letu leptira sloboda u dahu vetra. sebičnost je pronašla skrovište, ali samo za sebe! Laž se sakrila na dno okeana (laže, na kraju duge), a požuda i strast u krater vulkana. Zaborav se zaboravio sakriti, ali to nije važno. Kada je ludost
izbrojala 999.999, ljubav još nije pronašla skrovište jer je bilo sve zauzeto. Ugledavši ružičnjak, uskočila je, prekrivši se prekrasnim pupoljcima. "Milion", zavikala je ludost i započela svoju potragu. Prvu je pronašla lenjost, iza najbližeg kamena. Ubrzo je začula veru kako raspravlja o teologiji s Bogom, a strast i požuda su iskočile iz
kratera od straha. Slučajno se tu našla i zavist, i naravno uspeh, a sebicnost se nije trebalo ni tražiti. Sama je izletela iz svog savršenog skrovišta koje se pokazalo pčelinjom košnicom. Od tolikog traženja ludost je ožednela, i tako u kristalnom jezeru pronašla lepotu. Sa sumnjom joj je bilo još lakše jer se ona nije mogla odlučiti za
skrovište pa je ostala sediti na obližnjem kamenu. Tako je ludost, malo po malo, pronašla gotovo sve.Talent u zlatnom klasju sita, teskobu u izgoreloj travi, laž na kraju duge (laže, bila je na dnu okeana), a zaborav je zaboravio da su se uopšte ičega igrali. Samo ljubav nije mogla nigde pronaći. Pretražila je svaki grm i svaki vrh
planine i kada je već bila besna, ugledala je ruzičnjak. Ušla je među ruže, uhvatila suvu granu i od besa iznemoglosti počela udarati po prekrasnim pupoljcima. Odjednom se začuo bolan krik. Ružino je trnje
izgrebalo ljubavi oči. Ludost nije znala što učiniti. Pronašla je pobednika, osećaj nad osećajima, ali ljubav je postala slepa. Plakala je i molila ljubav da joj oprosti i naposletku odlučila zauvek ostati uz ljubav i pomagati joj. Tako je ljubav ispala pobednik nad osećajima, ali je ostala slepa, a ludost, ludost je prati gde god ide.

Davno sam je pročitala, predpostavljam da je davno i napisana, i previše je sladunjava, ali i previše realna...

I kada napišem naslov raličite mogućnosti, stavljam svima prostora da nadju svog pobednika medju osećanjima ;)

Sreća

Srećna sam....Prosta rečenica, a tako puno govori... Da, da...baš srećna... Srećna kao sve su mi ovce na broju, sve kockice su mi slozene, svaka daska na svom mestu...Znači totalno, kompletno, potpuno. Ne nisam se zaljubila, nije se ništa značajno desilo u mom životu, nego u mojoj glavi... Da konačno sam rasčistila sama sa sobom, i sa drugima... mada je ovo prvo svakako važnije :)

Danas se konačno dešava nešto čime sam korak bliža mom cilju...Prvi put ću biti domaćin ljudima koji su za svoj životni poziv odabrali zanimanje - putnik. Korak bliže uplovljavanja u svet koji mi je toliko daleko a opet toliko blizu... Na momenat sam zaboravila zbog čega je pokrenut ovaj blog...On se negde usput pretvorio u moj online dnevnik...Ne želim to...Dakle vraćam se na pravi kolosek.

Leptokarija- malo mestašce ušuškano pod mitskom planinom Olimp, planinom bogova, sa izvrsnom klimom, gde se sukobljavaju planinski oštar vazduh i morski odsjaj sunca...Ime Leptokarija prevedeno na naš jezik znači neki kažu mali lešnik, neki kažu mali orah... U svakom slučaju neki mali orašasti plod... Leptokarija je tipičan turistički gradić koga zapljuskuje Egejsko more. Van sezone ona broji 4000 stanovnika što svakako nije malo, ako se uzme u obzir to da je Leptokarija turističko mesto koje vrhunac življenja dostiže leti. Mesto se deli na  dva različita dela, jedan je onaj koji se nalazi ispod pruge a drugi iznad pruge. Deo ispod pruge, gde se nalazi i plaža je zapravo deo u kojem su svi smeštajni kapaciteti, služi za provod i kupanje a šoping i odlazak u restorane i kafiće se obavlja u delu mesta iznad pruge. Mesto je veoma bogato parkovima, pa roditelji sa decom u tome vide svoju prednost, jer uvek imaju gde da odvedu mališane da se igraju i da im ne bude  dosadno. Dobra putna mreža čini područje u kojem se nalazi Leptokarija, veoma konkurentnim što se saobraćajne povezanosti tiče sa drugim delovima Grčke, tako da se vozom  veoma lako stiže do glavnog grada grčke pokrajne Tesalije-Larise, ili do  Katerinija i Soluna. Nakon II svetskog rata ovde počinje intenzivni razvoj turizma zahvaljujući blizini dva velika turistička centra Paralije i Olimpic Beach-a, što je dalo vetar u ledja Leptokariji. Ovu oblast karakteriše sudar banjske i mediteranske klime, kristalno čisto, toplo  more i prijatne noći...