Pitanja bez odgovora

Zelim da odem negde...
Zelim da budem nigde....
Vremenom shvatam da verovatno nikad neću biti potpuno i kompletno zadovoljna...jer ono što me čini srećnom su putovanja, istraživanja, a uvek će postojati još nešto što nisam videla...Nikada ne mozeš zaviriti u svaki kutak sveta, upoznati sve ljude sveta, probati svu hranu smeta, krociti na svaki milimetar sveta....
Da li taj nemir u sebi mogu da iskanališem na neki drugi način osim da ga kompenzujem putovanjima?
Volela bih da mogu, jer u suprotnom...ko će me podneti...
Teška sam ja osoba, pogotovo kada nečim nisam zadovoljna, kada mi nešto fali, kad nešto želim, a jedan korak me od toga deli, i naravno nikako da napravim taj korak. Noge kao da su mi od olova, oduzete...

Volela bih da mogu da, svakodnevno, ritualno, odvojim za sebe i sredjivanje svojih misli deset minuta. Potpuno je logično da deset minuta dnevno nije nikakva investicija i da svako to može. Medjutim da li će mi moje predjašnje navike dozvoliti da promenim bilo šta u svom životu bez borbe? Da li će mi dati deset minuta slobodnog vremena za sebe? Da li moramo da se uvek borimo sami sa sobom da bi smo uradili nešto što je korisno za nas, a što je suprotno našim navikama?

Verujem da toliko puno ljudi deli moja interesovanja i zelje....
Znam da puno ljudi deli moja interesovanja i zelje...
Isto tako znam da se većina tih ljudi plaši da krene...
Da napravi taj mali ali krucijalni korak...
I ja spadam u tu većinu...
Plašim se da krenem...
Plašim se da krenem sama...
Zeli li neko da krene sa mnom?