Pitanja bez odgovora

Zelim da odem negde...
Zelim da budem nigde....
Vremenom shvatam da verovatno nikad neću biti potpuno i kompletno zadovoljna...jer ono što me čini srećnom su putovanja, istraživanja, a uvek će postojati još nešto što nisam videla...Nikada ne mozeš zaviriti u svaki kutak sveta, upoznati sve ljude sveta, probati svu hranu smeta, krociti na svaki milimetar sveta....
Da li taj nemir u sebi mogu da iskanališem na neki drugi način osim da ga kompenzujem putovanjima?
Volela bih da mogu, jer u suprotnom...ko će me podneti...
Teška sam ja osoba, pogotovo kada nečim nisam zadovoljna, kada mi nešto fali, kad nešto želim, a jedan korak me od toga deli, i naravno nikako da napravim taj korak. Noge kao da su mi od olova, oduzete...

Volela bih da mogu da, svakodnevno, ritualno, odvojim za sebe i sredjivanje svojih misli deset minuta. Potpuno je logično da deset minuta dnevno nije nikakva investicija i da svako to može. Medjutim da li će mi moje predjašnje navike dozvoliti da promenim bilo šta u svom životu bez borbe? Da li će mi dati deset minuta slobodnog vremena za sebe? Da li moramo da se uvek borimo sami sa sobom da bi smo uradili nešto što je korisno za nas, a što je suprotno našim navikama?

Verujem da toliko puno ljudi deli moja interesovanja i zelje....
Znam da puno ljudi deli moja interesovanja i zelje...
Isto tako znam da se većina tih ljudi plaši da krene...
Da napravi taj mali ali krucijalni korak...
I ja spadam u tu većinu...
Plašim se da krenem...
Plašim se da krenem sama...
Zeli li neko da krene sa mnom?

Borba logike i realnosti

Logika je jedna stvar, a realnost sasvim druga. I sada kako logiku pretvoriti u realnost? Svi mi znamo šta treba, ali kada dođe momenat...ništa, ali ništa od onog što smo znali više nije tu...
Isparilo, otišlo, pobeglo, sakrilo se, negde, tu je, a opet nije tu...gde je i zašto je?
Kažu da su najiskrenije one poruke koje napišeš pa obrišeš...
Da li to znači da smo svi neiskreni ili kukavice....
Ili samo jednostavno ne umemo da ispoljimo ono što je unutra...
Bojimo se da nam se neko suviše približi jer to znači da onda moramo da se otvorimo...
Uvek je lakše gajiti površne odnose...
Ja ih ne volim...
Ali primećujem to kod ljudi oko sebe, ne kod svih, ali da....
Ume to da me razbesni i povredi, ali ne...onda samo obrišem i nastavljam dalje...
Nastavljam da igram po tuđim pravilima, prilagodjavam se...
I negujem površne odnose, jer negde mora i tako...

Da bi smo bili osoba kakva želimo da budemo potrebno je da mislimo kao takva osoba, a to podrazumeva da stalno kontrolišemo svoje misli. Verovatno ste probali to da uradite. Da li je lako kontrolisati  misli po ceo dan? Da li uspevate u tome?
Ja ne uspevam! Ako ću da budem iskrena prema sebi, moram da priznam da čim se opustim i zaboravim na to da treba da pratim svoje misli, one se vraćaju na auto pilot režim rada. Misli krenu da vrte onaj svoj stari film sve dok to ne primetim i prekinem ih. Dakle, da bismo bili osoba koja želimo da budemo, moramo to svesno da radimo, a to podrazumeva borbu sa sopstvenim mislima. Neprekidnu,  nimalo laku borbu.
.
I za kraj....
Nije bitno koliko puta padneš, koliko nisko padneš i koliko jako udariš u zemlju.
Nije bitno koliko ljudi će ti preskočiti preko ramena i proći dalje ostavljajući te iza sebe.
Ne plačite i ne gledajte u njihova ledja, već ustanite...
Još ste tu...
Trka jos uvek traje....
Ako verujete da možete, sigurno cete pobediti...
Svoj ste najveći neprijatelj...

Da li će ova sezona doneti nešto novo?

I tako, zima je prošla, i iako sam hiljadu puta rekla da se ne vraćam, evo me opet u mrtvoj Leptokariju. 
I ne znam zašto....i ne znam kako....i ne vidim suštinu....i ne vidim razlog...pa opet...tu sam....
Kao neki nevidljivi magnet, kao neka zamišljena stega, privlači me, doziva i zarobljuje na ovom mestu...ovakvom mestu...
Ja tu ne pripadam....
Nikako....
Pa opet...tu sam....

Da li je ovo ono što najbolje znam da radim?

Da li je ovo ono što volim?

Što me fascinira? U šta volim da se strasno i potpuno unesem?

Da li je ovo moj pravi, najveći i jedini pokretač?

Zašto se uvek vraćam....ovom mestu....ovom poslu?

Zašto za njega uvek nadjem vremena, dodatne energije, zašto uopšte pišem o njemu?

Da li bih mogla uvek ovo da radim...

....i nikada se ne umorim...

.....i uvek nalazim vremena za meni drage ljude....

....i uvek idem na neka sjajna mesta....

…i uvek volim svim srcem....

...i uvek budem srećna....

...i uvek budem zdrava....

....i uvek budem duša...

....meka kao duša...

...prosto se rastapam i topim u svemu tome...

....kao sladoled...

....ne znam da stanem...

...preterujem u svemu tome...

....a kako možete da preterate u onome što volite?

...u onome što vas ispunjava...

....u onome što vas čine srećnim....

....u onome što vas čini baš onakvim kakvim zaista jeste....

....u onome što vas izdvaja iz gomile.....

....u onome što vas čini tako različitim od drugih....

....u onome u čemu ste originalni i autentični...

....samo svoji...

....najbolji...

...najjači...

....najpametniji...

....ono što najbolje znate....

....ono što najviše volite....

....baš vi...

....tek tako...nego šta...

....budi svoj....budi svoja....budite svoji....

....samo svoji....

.....jer najbolje znate....

Osetite kako je sada sjajna i jaka vaša vibracija i kako čvrsto i jako grlite ceo svet zbog toga!!!

I sada ste jaki kao stena!!!

I sada možete sve da postignete!!!